Neki smatraju da umem sebi da ugodim i šeretski kažu da će u drugom životu živeti kao ja sada, a sada moraju svega „lepog“ da se odriču. Njima je neko iz njihovog okruženja nametnuo novac kao visoku vrednost i „zacrtao“ šta treba da ostvare, a čini mi se da oni toga nisu ni svesni. Iako nisu srećni i rade posao koji ih ne ispunjava, čvrsto veruju da moraju dosta toga da se odreknu do penzije, ne obraćajući pažnju „na sitnice koje život znače“. Kao nadoknadiće sve što godinama žele da urade i „proživeće“ kada dođe penzija i obezbede potomke. Mislim ja, dugačak im je brate, taj grejs period za uživanje u životu. Još kažu i da nije važno to šta je njima važno i šta ih čini srećnim, već rade „ ono što treba“ da rade. Smatraju da nije prihvatljivo ako živiš po svojim aršinima i ako si SREĆAN, to se kotira kao neki vid samoživosti.

Ne smatram sebe samoživom osobom. Volim da pomognem i to činim od srca, važni su mi ljudi i trudim se da nikoga ne po(u)vredim. Moj kompjuter u glavi me obično probudi oko 5 ujutru i kao sa ekrana mi izlazi tekst šta sam rekla i uradila pa se često preispitujem da li sam bila prema svima korektna, čak i ako se na primer nisam osmehnula poznaniku, da ne pomisli slučajno, da sam nešto ljuta na njega. Sav taj tekst i sliku mi preplavi neka emocija i osećaj u stomaku. Kada smo kod osećaja u stomaku, često me dobronamerno savetuju da neke projekte tj. znanje doziram iz krajnje praktičnih, komercijalnih razloga. Kapiram da je tržišno ok, ali na tu pomiso me „grize savest“. Naučila sam do sada da ću se dobro osećati samo u slučaju kada poslušam svoj osećaj u stomaku, moj drugi mozak.

Mnogo mi znači OSMEH i da se ja pitam uvela bih ga kao obavezan DRES KOD, dok svi ne steknu naviku da budu zahvalni svakog trenutka što su živi i imaju mogućnost izbora. To što ugađam sebi, nikoga ne remeti, već mene čini boljom i srećnijom. Zato, na primer, ritual prve kafe u svetloj dnevnoj sobi ili terasi s pogledom na plavi i snažni Dunav, dobro čuvam samo za sebe i meni posebno važne ljude, ne poklanjam taj poseban trenutak tek bilo kome. Striktno radno vreme me inhibira. Teško mi je čak i da pišem tu (za mene uglavnom) strašnu reč. Izabrala sam radno vreme bez te striktnosti i to ima svoju cenu. Iako deluje oprečno, to traži još veću odgovornost. Volim život i veselim mu se. Biram događaje na koje ću potrošiti VREME, taj najdeficitarniji resurs, biram s kim ću popiti času vina uveče. Kvalitetno vino traži kvalitetno društvo, a nekada sam ja sama sebi najbolje društvo. Loša vina ne pijem, a kao apsolutna vladarka svoga vremena, od kada sam zavolela sebe, loše (toksično) društvo sam potpuno izbacila, nemam vremena.

Koristim svaku priliku da pobegnem iz svakodnevice na koji sat il’ dan bar u omiljeni restoran u Beogradu, nekada u Pariz, a najviše u moj Rim… A u Rimu moj omiljeni trg, hotel, restoran, znaju me tamo, lep je to osećaj… Zamislim tako neki daleki grad, predeo koji želim da obiđem, kulturu, običaje, specifičnosti i hranu tog naroda koji čekaju da ih upoznam. Zatim, planiram put. Živim za putovanja, duhovna i ova druga. Sada sve svoje vreme stojim u senci svog deteta da budem tu ako zatreba, a da ne smetam. Na roditeljskom sastanku, pre neki dan, skoro se posvađaše majke gde će deca da slave malu maturu. „Da pitamo njih, šta oni žele?“ – bojažljivo upitah, ipak, njihova je matura. Ne gradi se poštovanje prema roditelju, niti formira sposobno dete tako što će sve roditelj da odluči. Svako veče bar redak pročitam. To je moj svet, MOJ MIR, moja oaza. Da bi bili dobri drugima, prvo treba da budemo dobri sebi. Kao što sam već napisla, ne mislim da je odvojeno vreme za sebe sebičnost. Živim svoj život najbolje što znam, po svojim aršinima i vrednostima, srećna što hodam ovom zemljom.

Ima jedna sjajna tehnika koju koristim kada su moje VREDNOSTI u sukobu. Potrudim se tada da čujem šta mi one za moje dobro poručuju, zamislim jednu vrednost u levoj, a drugu u desnoj ruci, pa popričam sa njima i one između sebe. Mira nemam dok ih ne pomirim, uvek jedna malo popusti pred drugom pa se na kraju razgovora čak i zagrle – vizueliziram. Vidim li da neka od tih vrednosti koja me vodi, pravi zbrku u glavi i šteti mi, zapitam se da li je moja ili sam je negde usput od roditelja ili u društvu pokupila? To vam je ono: „…zato što to tako treba.“, odmah se zapitam: “A, ko to kaže, da li mi je korisna i da li me čini srećnom?“. Ako mi ta vrednost nije korisna, naučila sam, da se lepo pozdravimo i ona ode svojim putem.To se zove živeti u skladu sa sobom i svojim vrednostima!

Kako pojam sreća nema jasnu definiciju smatram da je osnovni zadatak da sami sebi definišemo šta je za nas sreća i živimo u skladu sa našim vrednostima i našom formulom sreće. Zato se s vremena na vreme zapitam šta bi volela da mi piše na spomen ploči kada odem u drugu dimenziju. Ranije sam želela da pišu titule i postignuća (dr i slično…), sada bih da piše „voljenoj“. Šta je vama zaista važno i vredno?

Svašta, naizgled nepovezano sam vam napisala o meni. Naizgled.

Iz ovog teksta možete naslutiti da su vrednosti na vrhu moje liste: SLOBODA, DETE, PUTOVANJA, PRINCIP KOREKTNOSTI, PRAVO NA IZBOR, LJUBAZNOST, ZNANJE, RADOST ŽIVLJENJA, SIGURNOST.

A koje su vaše? Da li ste ih svesni? Igrajte se i otkrijte ih. Napravite sebi omiljeno piće, ugodno se smestite i pišite, pišite. Dajte sebi odgovore na sledeća pitanja: Šta vam je zaista važno i vredno u životu? Šta to za vas znači? Bez koje vrednosti bi vaš život bio manje kvalitetan? Potom vrednosti poređajte po važnosti. Napišite svoju listu najvažnijih vrednosti, stavite je na vama vidno mesto, ako treba uramite i ŽIVITE ih. Niko magiju lepote što hodamo ovom zemljom ne može da vam uskrati, osim vas samih! Život je lep. Ljubim vas.